НАПАДИ НА НАТО АЕРОДРОМЕ и ТАЊИНИ РАТНИ ИЗВЕШТАЈИ

          НАПАДИ НА АЕРОДРОМЕ НАТО-а

          Једна од наших Интернет адреса коју су током рата многи посећивали је i www.yurope.com/kosovo/, увек пуна нових вести, занимљивих информација или личних извештаја који се ни на једном другом медију нису могли наћи. Много пажње и коментара изазвале су вести о нападима наших авиона на оближње НАТО аеродроме, које - што је разумљиво - никада нису потврђене.

Слободан Д. - Петак, 30 Апр. 1999 14:51:04 - 0400

Е-маил добијен од Ирене С.

Први пут шаљем вест пошто имам нешто стварно изузетно што желим да поделим са што више људи...  Не разумем како ником није било чудно што су ракетирали три дана узастопце Ужице и околину, и на аеродром Поникве сручили преко 80 пројектила, а неколико и на само Ужицу (гађана је пошта, и то је једина пошта која је погођена, поред оне у Приштини, од почетка агресије). Пошто имам пријатеља у Ужицу, он ми је рекао да не може преко телефона ништа да ми каже, али ме је упутио на једног пилота, мајора, нашег пријатеља, који је дошао на одсуство. Отишао сам код њега пошто ми је све личило на нешто велико. Он ми је испричао причу у коју и дан-данас не могу да верујем... 

Познато је да на Н. аеродром у Босни углавном слећу тешко оштећени авиони, они који не могу да се домогну својих база. Пре десетак дана, у Н. је стигло и 8 борбених авиона који је требало да учествују у нападу на СРЈ. Наши су за то сазнали...

Мајор је био у групи од 6 Орлова, 2 МИГ-а 21, и једног Г-4, која је кренула на тај аеродром.  По његовим речима, групу је водио један стари пилот, док је он летео на једном од Орлова. Напад је извршен у тренутку кад је због квара (мајор сматра да је то наших руку дело), радар на аеродрому био искључен. То се десило у недељу, 18. априла у 13.30 ч. Авиони су полетели са аеродрома Поникве и узели правац на висини од 800 м.  Ни један једини авион НАТО-а није био у ваздуху.

Стигли су без икаквих проблема на 10 км од аеродрома, кад су им јавили из базе да су примећени и да се врате. Међутим, вођа групе није хтео да се задатак прекине и наставили су утврђеном маршрутом. Када су надлетели аеродром, затекли су два и мало даље још два авиона који се спремају да узлете.

Жеља је била уништити што више авиона. По речима мајора, он је испустио бомбе на НАТО авионе који су се налазили на поправци, на писти скроз десно и окренуо летелицу пошто је хтео што пре да се склони. За њим су кренула још 3 Орла пошто су избацили бомбе, док су два остала да прецизније гађају. Мајор није знао (или није хтео) да ми изнесе детаље шта је погођено, јер се о томе, кад се су вратили, није причало. Стари пилот - вођа групе се последњи вратио праћен једним МИГ-ом 21 и свима честитао, иако је познат као мргодан и прек човек. 

После пола сата аеродром Поникве је доживео најтеже бомбардовање од почетка агресије. Цео аеродром се тресао од детонација, али на сву срећу ништа од инсталација није оштећено. Биланс бомбардовања Н. аеродрома је уништење 17 авиона и 3 спасилачка хеликоптера. Нажалост, остало је непознато колико је ових летилица било оперативно, а колико је било "гробље". У овој операцији живот је изгубио потпуковник из К, чији је Орао био погођен противавионском ракетом, испаљеном са земље. Мајор из Н. успео је да приземљи свој авион на 10 км од аеродрома Поникве, пошто је његов МИГ-21 такође био погођен противавионском ракетом испаљеном са земље.

           Незванична је и прича о нападу на аеродром Р. у Албанији, који се користио за полетања хеликоптера АХ-64 Апач као и за логистичку подршку НАТО-у. Више пута у току рата наши авиони су полетали са аеродрома Голубовци, летели до албанске границе и брзо се враћали. 

Дана 26. 04.1999. два авиона Г-4 Супер Галеб полетели су са аеродрома Голубовци ка албанској граници и продужили право ка аеродрому Р. који је користио НАТО за своју ударну групу која има и хеликоптере Апач. Такође, у непосредној близини аеродрома лоциран је камп за обуку терориста ОВК.

Два Г-4 Супер Галеба су стигла до аеродрома непримећени. Избацили су товар бомби, највероватније на базу хеликоптера Апач који су стигли из Италије. Неколико авиона и хеликоптера АХ-64 Апач је уништено а више њих оштећено. Наши авиони су великом брзином полетели ка ваздушном простору Југославије и нису слетели на аеродром Голубовци јер се очекивало да ће НАТО одмах узвратити напад, већ су одлетели ка аеродрому Поникве.

Одмах после напада на аеродром Р. НАТО авиони и крстареће ракете су извели три велика напада на аеродром Голубовци и околне циљеве. Аеродром Р. је остао затворен, а НАТО није дозволио његово коришћење ни италијанском министру унутрашњих послова који је био у посети Албанији као ни председнику Албаније који се враћао са састанка Европског парламента у Стразбуру. НАТО званичници су изјавили да је аеродром затворен због "великог погоршања ситуације на Јадрану", а да је један хеликоптер Апач пао "на тренажном лету", док је други пао после неколико дана, из истих разлога...

                   ГАГИЈЕВИ И ТАЊИНИ РАТНИ ИЗВЕШТАЈИ

          Током трагичних дана рата, издвојиле су се две личности чији су извештаји, преношени са форума на форум и размењивани: Гаги из Косовске Митровице и Тања из Београда. Нашавши се у ситуацији да о ратним догађањима може да извештава из свог града, и то о догађајима о којима ни јавна средства информисања нису била обавештена, Гаги је то схватио као своју националну и људску обавезу, јављајући се сваког дана, у сталној трци између бомби, нестанака струје и исправности веза са Интернетом. Његови извештаји су на појединим радио-станицама редовно читани јер су често били једини опширнији извештаји са Косова и Метохије.

          Тања се повремено јављала из Београда, говорећи о догађајима о којима се овде знало, али су они били посматрани из посебног, њеног угла; хуморни на онај специфични, београдски начин који вас прво насмеје и ободри, а онда натера да се замислите над тим догађајем, па и над својим смехом. И када се рат завршио, њени извештаји су били тражени, преснимавани са Интернета и чувани у меморијама компјутера као документ о трагичним данима које нисмо желели али који нису могли да сломе наш дух.

          Ево извода из "Тањиног Ратног Извештаја број10":

        "Београд, 22.5.1999. 1.30 а.м.

          Јављам се из Београда или како то НАТО пилоти зову "оно између Стражевице и Батајнице", у прве сате педесет и деветог дана рата. Седим на тераси, ослушкујем ноћне звуке и чекам да почне друго  полувреме утакмице НАТО - ПВО.

        Таман смо се били навикли да спавамо ноћу, Черномирдин је дошао да разговара. Пошто све што долази од НАТО-а и почиње са "мировни" у преводу на српски значи капитулација и окупација, Черномирдин се није дуже задржавао него је продужио кући. Већ научени да сваки пут кад се неки мировњак прошета Београдом, НАТО интензивира бомбардовање, спремили смо се на целовечерњу журку са пуцањем и плакањем. И нисмо били разочарани, јер су само мала деца, наглуви и они на 50+ мг бенседина, успели да преспавају ту ноћ.

Изгледа да је до Черномирдина стигла прича да чим он дође да преговара о миру, Срби зажде у склоништа, те је одбио да прими Карла Билта и финског преседника, који су запуцали цео пут до Москве да се виде са њим, под изговором да је презаузет. Шпански председник Азнар је такође стигао у Москву са намером да изиграва великог лидера Алијансе, да би му се Јељцин јавио телефоном на пола пута за Сочи, где је отишао на двонедељни одмор. Русија ужива што их по први пут у последњих десет година неко зарезује, па враћају Западу за сва слична понижења. НАТО одуговлачи, јер не зна шта ће. Једино се нама изгледа жури. Што би рекли нишки Цигани: "Предај се Ната, јер ће сви поцркамо."

После бомбардовања кинеске амбасаде имали смо десетак дана затишја, па смо на миру могли да уживамо у буђењу змаја. Просто не знам шта нас је више радовало, протести по Кини или изговори челника НАТО-а , од чега је онај да је ЦИА (или како је сад зову Центер фор Инцоррецт Аддрессес) имала старе мапе Београда, ипак био најоригиналнији. Поготову ако се зна да је на том месту раније била ледина обрасла коровом. Београдска кинеска заједница се одмах активно придружила нашим чуварима мостова у јуришу на америчку амбасаду, на челу са Кинезом који је на труби свирао "Марш на Дрину", док су наши покушавали да им преведу шта значи парола "Ако дирнете Кину, најеба.... као жути".

А онда су пре пар дана амбасаде опет постале "колатерална штета", кад су у хуманитарном нападу на болнице на Дедињу настрадале шведска и либијска амбасада. Либијски амбасадор, кога је телевизијска екипа затекла како чисти стакло у башти, мирно је изјавио да се он сродио са српским народом, те ако се они не плаше, зашто би њега било страх. Шведски амбасадор и његова жена су били толико потресени да нису давали изјаве за штампу, већ су, да би се мало смирили, отишли у амбасаду Швајцарске на званичну вечеру поводом националног празника. Но НАТО се изгледа баш намерачио да сустигне Швеђане, те је ко за инат, баш тада гађао складиште "Југопетрола" на Чукарици, на само 300 м од швајцарске амбасаде. Усред вечере, баш у време за дезерт, почели су да лете шарени стаклићи са витражних прозора и да пада малтер са таванице, те је шведски амбасадор заборавио на етикецију и бацио се под сто заједно са папским нунцијем. Београђани су му одмах наденули надимак "локатор".

                   "КЛИНТОНЕ, ПОЈЕЛА ТЕ ПИПА"

Пошто авиони лете ван домета, ПВО је морао да се задовољи шпијунским беспилотним летилицама. Толико су се испраксирали, да их обарају готово целе и без већих оштећења у скоро савршеном стању. Летилице врхунске технологије, на којима су међународни стручњаци радили у тајности годинама, а производња коштала преко два милиона долара, сада леже на ливадама и њивама, док војници пажљиво разгледају њихове делове, огледају се у сочивима и мере распон крила.   

Знате онај виц: свађају се мали Србин и мали Американац. Мали Србин каже: "Какав сте па ви народ, немате ни историју." А мали Американац одговара: "Да, али ви сада немате географију!" Што је најгоре то већ престаје да буде виц. Планински врхови Таре, Букуље, Копаоника, на којима су се налазили репетитори су погођени са толико пројектила да ће се морати поново мерити њихова висина. Чак су разорили Панчићев гроб и спалили његове  оморике. На Косову су бацили касетне бомбе на расадник косовских божура, а у  Делиблатској пешчари многе ендемске врсте нису ни процветале нити ће пустити семе, јер је црни облак из панчевачке Петрохемије пао на њих. Од Новог Сада је забрањен риболов јер је концентрација тешких метала у рибама 500 пута већа него у води. Примећена је и миграција животиња са Косова, а у Македонији су се појавиле ендемске врсте птица и сокола које никад до сад нису имали. И онда нам се јавило међународно удружење за заштиту животиња забринуто због гласина да српска војска малтретира кућне љубимце на Косову! Било би интересантно чути по којој се то основи прави разлика између српских и албанских куца и маца. Ваљда шиптарске имају белу флеку на глави?

Зликовци користе фреон за разбијање облака, а графитна влакна су потпуно пореметила природне токове наелектрисања, те имамо некакве научно-фантастичне олује са муњама које се гранају преко читавог небеског свода, праћене снажним ветром и кишом. Изазвали су град величине тениске лоптице у околини Београда, који је десетковао скоро приспеле кајсије и уништио повртњаке. И наравно, светске еколошке организације које свесрдно нападају мале неразвијене земље зато што користе спрејове и лакове за косу, овом приликом немају коментара. Уосталом, као врхунац хипокризије, један од највећих заговорника овог уништења природе је Зелена партија Немачке, на челу са Јошком званим "Црвено Уво". Само ли ми на неком страном аеродрому приђе нека плачипич.. са касицом за помоћ Гринпис-у, има да јој направим рупу у озонском омотачу!

Уопште, од како је почео рат, сви смо много више постали свесни природих феномена и средине која нас окружује. Одједном савршено знамо где се налазимо у односу на стране света и да ли се детонације чују са југа или југоистока. Проучавамо у пракси феномене кретања звука и како то да се експлозија боље чује са Батајнице, него са Чукарице. На основу знакова у природи, што су у нашим градским условима паркирана кола, знамо одакле је стигао ваздушни удар, јер се аутомобилски аларми укључују у том правцу. К'о Каменко Катић помно пратимо развој облачности и да ли се то смрачило од Земуна, или сева са Звездаре. Пошто стално пиљимо у ноћно небо, почели смо да примећујемо кретање звезда и да препознајемо констелације.

        Животиње су нам постале најбољи системи оглашавања. Пси много пре људи зачују звук авиона или ракета и почињу да лају и завијају, најављујући опасност боље од сваког радара. Пошто је недостатак горива обуставио немилосрдно поткресивање градских стабала, гачци су искористили прилику да направе гнезда испред мог прозора, у густој крошњи, на висини петог спрата. Кад ујутру чујем гачце како креште и раде јутарњу гимнастику летећи од гнезда до крова и назад, знам да могу мирно да спавам, јер је свануло и опасност од напада је прошла.

Као градско дете никад нисам слушала извештаје о пољопривреди и разноразна "Знања-имања". Сад пажљиво одслушам како се сетва, ево већ два месеца, приводи крају и како је стасала пшеница и олистала шећерна репа. И забринем се због могућности појаве шећерне пипе, иако појма немам шта је то. Пре неки дан је на панчевачком мосту један мали дечак носио паролу већу од њега: "Клинтоне, појела те пипа!"

Моника, стисни зубе!

                 

 ЈЕЗЕРО ОНТАРИО

         Кажу да је Београд био први град у историји који је био бомбардован и то још 1456. Пошто се код Срба, пословично, историја понавља, и то не као научно-филозофски став, него као начин живота, у штампи се појављује много написа из наше историје о понашању Београђана под интензивном непријатељском паљбом и топовима. Колико видим нисмо се много променили. И онда смо правили вицеве, одбијали да склонимо главу на сигурно место и певали непријатељима подсмешљиве песме. Тако и данас, у инат сиренама, излазимо у шетњу по Кнезу, па нека нас вала гађају! 

Ниткови су очито закључили да Срби највише бесне кад им искључиш замрзиваче, па су нас опет засули графитним влакнима и бомбардовали електране. Београд је још једном утонуо у мрак, а ја седим на тераси са шољом кафе и компјутером на крилу, срећна што игром случаја моја зграда још има струју. Преко ноћног неба лешинари круже над градом уз грмљавину мотора. Грмљавина на тренутак утихне, па се врати још гласнија и злокобнија. ПВО пуца из свег оружја и прати њихов лет сјајним искрама које, због ниских облака, на тренутке обасјају град. Детонације одјекују кроз таму; дуга котрљајућа од које ти се окреће стомак, па онда две кратке и тупе. У правцу Панчева муње се гранају и одбијају од једног до другог облака, не додирујући земљу. Облаци се на трен обоје ружичастом или као ћилибар жутом бојом, пулсирају, па поново утону у мрак. У нашем паралелном универзуму небо никад не мирује. Ужасно, застрашујуће...и незаборавно.

         Е драги моји тамо у белом свету, ви и не знате шта пропуштате! Какво заслепљујуће обиље утисака, емоција и чулних доживљаја! Човек потпуно заборави на страх пред спектакуларним призором ноћне ваздушне битке и блиставим ватрометом који шара небо. Једнога дана када пронађемо излаз из овог паралелног универзума, у коме су једина светла експлозије и против-авионска паљба, ово ће вероватно бити драгоцено сећање.

          Пси лају, мора да се опет приближавају авиони. Пси лају, НАТО

пролази. Ко чека, дочека. Полако регресирам кроз српско колективно памћење и више не размишљам у форми патриотских слогана из Другог светског рата, већ у народним пословицама из турских времена: Трпен спасен.

Стрпљиво, из мрака, поздравља вас Тања."

Два коментара - одговора на тај извештај, изабрана између многих, цитирана су и у Интернет роману "Савршен злочин":     

 Лепа - Јун 1, 1999 03:11 (194.247.*)

          Београд, 31. мај, ноћу...

          Постали смо ловци на добитну комбинацију: вода + струја + брза реакција = чист веш, судови и дечје косице. 

  Поново су погођени трафои на Бежанијској коси, у Лештанима.... Добитну комбинацију сам имала три сата, па сам нестанак струје

дочекала са Пецом и Цецом који су управо пред налет НАТО-а прешли мост са новобеоградске стране...

         Цеца одбија да се "скраси"... Неки револт ваљда у њој, шта ли...

Пијуцкали смо пиво, охлађено у полуотопљеном замрзивачу... Светлела су нам импровизована кандилца (уместо свећа, дају нежну, меку светлост)...

          Научила сам нешто о бомбардовању... Нпр: не треба устајати из кревета ма колико близу падале бомбе... Разбије се сан, па дреждим до јутра... Ако си страшно миран у кревету, мања шанса да те погоде (мој лични трип)... Ако пада на 100 метара од тебе, а није "крмача", имаш добре шансе да останеш жив (та сам)....

          Грбм - Јун 1, 1999 03:59 (206.172.*)

          Чувај се.

          Кад год се загледам у језеро Онтарио сјетим се тебе. Не знам зашто... 

Ево и комплетног, оригиналног ТАЊИНОГ РАТНОГ ИЗВЕШТАЈА БРОЈ 9 ОД 10. МАЈА 1999. ГОДИНЕ, онако како је скинут са Мреже:

Kosovo: Ratni izvestaj 9

novine (novine@spanit.com)
Mon, 10 May 1999 13:54:48 -0400

• Messages sorted by: [ date ][ thread ][ subject ][ author ]
• Previous message: Dusan Miladinovic: "Kosovo: Sa HTV"

---

---------------------------------------------------------------------
K O S O V O mejling lista
Kosovo@yurope.com je privatan forum za razgovor u vezi sa udarom
NATO pakta na SRJ. Lista sluzi kao dopuna vestima, sa temama
vazanim za zivot i prezivljavanje civilnog stanovnistva SRJ.
---------------------------------------------------------------------

From: "Tatjana "
8.5.1999., 00.25 a.m.
Kako pametni Srbin zove glupog Srbina?
Iz inostranstva.

Pozdrav pametnim Srbima od jedne glupe Srpkinje,

Dok u nocnoj tmini otkucavaju prvi sati 237. dana do pocetka novog
milenijuma, ja sedim uz svecu i sitnu knjigu pisem na dar manastiru...Moj
notebook kompjuter, cudo moderne tehnologije, sada moze da mi sluzi samo kao daska za pisanje. Zlotvori su nam opet iskljucili struju.
Samo sto sam vam prosle nedelje poslala moj prethodni Ratni izvestaj,
manijaci su bombardovali Generalstab. Oprostila sam se od te lepe ruzicaste
zgrade jos prvih dana rata, ali me je ipak njeno rusenje zapanjilo. Cemu
rusiti zgradu iz koje je izneto sve, od namestaja do utikaca za struju!
Jedino sto nisu mogli izneti su dva velika vitraza 8x20m koja su se razbila
u paramparcad, a njihov autor, sada vec u dubokoj starosti, plakao je nad
njima kao da mu je umro neko najrodjeniji. NATO je konacno naucio nesto o
srpskom mentalitetu i to odmah primenio protiv nas. Shvatili su da su nasa
merila vrednosti drugacija od njihovih i da nam nije toliko stalo dao
materijalnih gubitaka, mostova, fabrika, zgrada. Toliko su nam ih puta
rusili tokom nase istorije, pa smo ih opet nekako sagradili! Ali ljude ne
mozemo prezaliti. Za nas ne postoji collateral damage i acceptable
casualties i kad govorimo o ratnim gubitcima govorimo o ljudima, a ne o
stvarima. Zato su krvozedne zveri izmislile “bombardovanje sa
zadrskom&rd glave.
Do jutra se i majka priroda pridruzila opstoj zabavi, najavljujuci svoj
ulazak u arenu zemljotresom, koji je sve zgrade koje su se do sad tresle po
vertikali, zaljuljao i po horizontali. Vazduh je u celom gradu do podne bio
pun belicaste prasine, tako da je bilo nemoguce disati. Uvece je pocela
zestoka oluja sa jakim pljuskovima i grmljavinom. Munje su parale nebo nad
Beogradom, granajuci se sa jedne strane horizonta na drugu , a gromovi su se
nadovezivali kao bubnjarski tus. Ljudi su zvali radio stanice da provere
jel' to stvarno samo oluja, a roditelji su pokusavali da objasne deci
razliku izmedju bombardovanja i grmljavine.
A onda su nitkovi odlucili da se surovo obracunaju sa srpskom strujom. Kad
vec ne mogu da uniste vojnu tehniku, udarili su na belu tehniku! Grafitna
vlakna ili ti kurcslus bombe, kako im od miloste tepamo, napravile su od
Srbije i bukvalno crnu rupu na mapi Evrope. Elektricari su ubrzo shvatili da
je sav alat koji imaju na raspolaganju nedovoljan i neprimeren zadatku i
dali se u potragu za metlama! Samo sto su nekako uspeli da pometu kao
paucina tanka vlakna i vrate nam struju, majka priroda je izmislila novi
nacin da zeza srpski narod i podigla zestoku kosavu, koja je uskovitlala
preostala vlakna i ponovo ih razbacala po strujovodima. (Kosava se do
Oklahome i Kanzasa razvitlala u tornado i pokusala da izravna racune po
broju porusenih kuca.) Skoro pet dana trajala je bespostedna bitka za
svetlo, koja je sa sobom odnela mnogo zrtava. Samo u mom domacinstvu, svoj
zivot na oltar otadzbine polozili su mikrotalasna rerna, elektricna cetkica
za zube i video rekorder. Neka im je vecna slava i hvala.
Izmedju dolaska i nestanka struje, gledali smo Dzesija Dzeksona kako vodi
onu trojicu zabludelih nesretnika kuci. Nas ljubljeni diktator je, znajuci
da Dzeksonova misija nije dobila blagoslov zvanicne vasingtonske vlade,
velikodusno poklonio Dzesiju adut za predizbornu kampanju, ko zna koju po
redu. Kad su me zabrinuti Amerikanci bojazljivo pitali sta ce se desiti sa
njihovim jadnim nevinim decacima u nasoj okrutnoj tamnici, lepo sam im rekla
da ce im se srpski strazari gorko osvetiti dajuci im nadimke i uceci ih
psovke i narodne pesme. S obzirom da su pismo zahvalnicu strazarima
potpisali sa Bog D bomogo. Slobodan., bila sam apsolutno u pravu. Amerikanci
su duboko razocarani sto ih nismo vratili u delovima. Prvo sto je izletelo
iz usta komentatoru CBSa koji ih je docekivao na aerodromu u Nemackoj bilo
je: “Pa to jer mladez na Gonzalesovom licu! A mi smo stalno mislili da
su ga Srbi premlatili!”
Onda smo prosli kroz mentalnu torturu putem satelita, gledajuci Tonija Blera
u poseti izbeglickim kampovima u Makedoniji. Toni je izigravao Engleskog
pacijenta, u kosulji sa zavrnutim rukavima okruzen obozavanjem domorodaca.
Utisak je kvarila njegova zena koja je izgledala gore od svake ofucane
izbeglice, prava engleska seljancura da ustima kao zepa. Navatali su im par
siptarcica, opranih i dezinfikovanih za tu priliku, da se slikaju sa njima u
satoru. Onda je Toni otisao da, kao lider vodece sile Alijanse, zaplasi Kiru
Gligorova, ciji je sam izgled recito govorio: “Bratko, preziveo sam ja
dva atentata, prezivecu vala i tebe.” Bler je ostavio tako dubok
utisak na Makedonce, da su vec sutra zatvorili granicu prema Kosovu i rekli
da ce od sada primati izbeglice reciprocno- odnosni isto onoliko koliko ih
NATO odvede kod sebe u kucu.
Za to vreme su makedonski klinci gadjali kamenicama francuske vojnike, a
seljaci skidali sprzene pilote sa grana i avionske rezervoare sa krovova.
Grci su osvetlali pravoslavni obraz praveci divezije sa saobracajnim
znacima. Kako kolona bornih vozila i tenkova krene iz Solunske luke, oni
pocinju da obrcu i skidaju saobracajne znake, sve dok se ovi ne zaglave u
uske ulicice i corsokake. Kolonu od 30 tenkova su tako odveli, umesto na
auto put, do kvantaske pijace, gde su ih piljari, shvativsi sta se desilo,
gadjali paradajzom i rotkvicama. Dve uciteljice iz Soluna su svojim
mercedesima preprecile prolaz vojnih vozila i drzale ih tako cele noci, jer
su se ovi bojali da ucine nesto sto bi izazvalo incident u vec nategnutoj
atmosferi. Iste noci kad je kukavicki bugarski parlament glasao da dozvoli
NATOu dva vazdusna koridora od turske granice, bomba je pala na privatnu
kucu nekoliko kilometara od Sofije. Ima Boga.
NATO je u napadu iskrenosti priznao da smo mu oborili drugi avion (cuj,
drugi!), ovaj put F- 16, ciji su rasuti delovi bili dovoljno veliki da su
cak i Pentagonski eksperti morali priznati da je to stvarno avion, a ne
nekakva srpska propagandna ujdurma. Seljak na ciju je sumu avion pao, je
izjavio da ce da trazi odstetu od Nate, mada mu se svidja ono pilotsko
sediste koje je zavrsilo na njegovom plotu i smatra da ima prava da ga
zadrzi. Dan kasnije zveknuo je jos jedan avion u po bela dana , negde kod
Bajine Baste. Seljaci spazili da se pilot katapultirao i posli da ga traze.
Konacno ga ugledase kako visi u granama, zapetljan u padobran, pa posedase
oko drveta da smisle sta im valja ciniti. Na kraju odlucise da posalju
jednog po lokalnog milicionera koji je bas mezetio u kafani ispred Mesne
zajednice, a drugi poce da se penje uz drvo sa nozem u zubima, kako bi
presekao padobranske veze. Pilot koji se prepao da ce da ga prekolju poce da
urla i tako urlajuci pade pred seljake. Seljaci su ga prvo malo izbubecal
Neunistive ubilacke masine koje ce Srbe naterati u panican beg, kako su
Apache helihopteri najavljivani, su iznenada izgubili na popularnosti u
satelitskim vestima. Sada odjednom pocinju da im nalaze mane: te su spori,
te nisko lete, te nemaju dovoljno obucenih pilota...Pre par nedelja gledala
sam intervju sa Arkanom i mislila kako je vickast do bola, kada je
objasnjavao kako cemo se mi Apacima suprotstaviti strelama. Tek pre neki dan shvatih da je notorious paramilitary leader Ar Khan zapravo mislio na
“Strele”, oruzje nase proizvodnje kojim smo, po vestima koje sam
cula iz vise pouzdanih izvora, naterali jednog Apaca da aterira i preda se.
Pentagon je brze bolje izasao sa pricom da je taj helihopter eksplodirao
nedaleko od Tirane, zbog tehnicke greske. Pa jeste tehnicka greska, u
koracima. Ali mi smo izvodili slobodan udarac. I kakva je to vojska koja
svom oruzju daje imena na jeziku nacije koju je prakticno potamanila? Sto bi
rekao aforizam u danasnjoj Politici: Kad sam bio mali plakao sam kad
Jedno od vecih licih preispitivanja dozivela sam pre neki dan, gledajuci
intrevju koji je Mira Markovic dala Denu Rederu za CBS. Tesko mi je javno
priznati, ali u duhu JULovske komunisticke samokritike, moram to da ucinim.
Jebi ga, slazem se sa svime sto je rekla! Posle prvih desetak minuta
prestalo je cak i da mi smeta sto ssssussska kad plica, i sto se bebi i
prenemaze, kao da je siparica. Lepo je objasnila Amerikancima da su kao slon
u staklarskoj radnji i da smo mi na daleko visem civilizacijskom i kulturnom
nivou od njih, iako nemamo struje, vode i mostova. Takodje ih je zalepila da
u njihovim medijima vlada cenzura, sto su Amerikanci odmah opovrgnuli time
sto su intervju prikazali - u trajanju od celih tri minuta. Pomenula je i TV
Kosavu, televiziju njene cerke koja je postala meta fasistickih agresora bas
u trenutku kad je prestala da emituje hrvatske muzicke spotove i pocela da
prikazuje dobre filmove. Inace TV Kosava je posle nedelju dana nastavila sa
radom, prikazujuci na svojoj frekvenciji Kineski
Nasa drzavna televizija RTS, zvana The Nenadjebiva, drsko prkosi svim
pokusajima da bude ucutkana. Krci, susti, trese se, ali se svakog dana
uporno emituje iz nepoznatog studija. I svaki dan tacno na vreme, vesti
pocinju sa izvestajem koga je nas diktator imao u gostima i kako je gost
ostro osudio agresiju Natoa na jednu suverenu zemlju. Nema veze sto su nam
izmedju dva dnevnika porusili desetak bolnica i skola i pobili silan narod.
Bitno je da mi odmah vidimo da nam je Sloba ziv i zdrav i da samopregorno
radi na nasem spasenju! The Serrrrbian tyrant and his cronies, kako ih
naziva britanski ministar odbrane (koji uzasno lici na Renea iz serije
“Alo, alo”, ali ima gori akcenat), sastaju se svakog dana na
drugom mestu, kako bi zavarali protivnika. Od kad su digli u vazduh
rezidenciju u Uzickoj, samo sele ikebanu i flase sa kiselom vodom iz jedne
sale u drugu, a svakog gosta primaju u sobi sa drugacijom bojom mebl stofa.
Sloba nam je malo ufitiljio, deluje umorno i oci su mu smanjile, a usi
povecal
Ali najveca idiotija vidjena na malom ekranu televizijskih prijemnika je
program Ujedinjeni NATO, ciji se signal stalno probija na frekvencijama Arta
i TV Novi Sad. “Dok su roditelji posli u ducan da kupe kruh, srpski
policajci su uhitili njihovu obitelj i odvjeli ih u nepoznatom
pravcu,“ ubedjuje nas glas spikerke, dok na ekranu gledamo zabradjene
siptarke kako lade neku babu, koja je kao izgubila svest. Onda se cuje glas
sa madjarsko-vojvodjanskim akcentom, koji u proseku uspeva da utrefi dva
padeza po recenici: “Mi se ne borimo protiv Srpkih naroda, vec protivu
rezima Milosevica. Srpski narod je dobar narod. Mi volimo srpski
narod.” Volimo i mi vas, pa vas ne bombardujemo, pizda vam materina!
“Nemate vode, nemate struje, nemate hleba. Za sve je to kriv
Milosevic. Nemate struje, nemate vode, nemate hleba…” To je
propraceno nekakvom sumanutom, hipnotickom muzikom, tipa: ti spavas, ti
spavas, oci ti se sklapaju...I onda kao vrhunac daju vremensku prognozu sa
slikama
Inace Vuk Draskovic se jedno vreme primirio i konacno pustio ostale iz
njegove stranke da daju izjave za stampu. U tom SPOu ima nekoliko pametnih i
pozrtvovanih ljudi, a i ne mogu da gresim dusu, dosta su ucinili da grad
funkcionise u ovim nemogucim uslovima. A onda je sinoc iz njega ponovo
provalila glupost, kao gnoj iz rane, dok je na jagodinskoj televiziji
objasnjavao kako bi trebali da prepustimo sudbinu srpskog naroda u ruke
Cernomirdina i prihvatimo sve sto nam Majcica Rusija nudi. Jer sta nam fali
da dodju Amerikanci, Francuzi i Englezi na Kosovo, ako dodju pod plavim
slemom Ujedinjenih Nacija. Ta zar nije goluba mira na zastavi UNa dizajnirao
jedan Srbin? Odgovoricu na to pitanje sa jednom reci: BOSNA. Pa se posle
cude zasto narod glasa za Slobu! RTS je obelodanio da su se na listu domacih
izdajnika upisali i Vuk Obradovic i Zoran Djindjic i sasuo ceo niz optuzbi i
citata iz njihovih izjava za strane medije. Jedino sto o tome znam je da je
BBCju oduzeta traka sa intervjuem sa bivsim generalom Vukom O
Inace, dnevi zivot u Beogradu tece mirno i bez uzbudjenja. I dalje smisljamo
nove nacine da rat provedemo iduci sa jedne zurke na drugu, oganizujuci
pozorisne premijere, izlozbe karikatura (prva nagrada: deo aviona F 117A),
ulicne hepeninge i modne revije. Nestasice robe su pocele da se osecaju, ali
se jos uvek snalazimo. Prvog dana posle nestanka struje, narod je navalio da
kupi zalihe hleba. Drugog dana svima je postalo jasno da iako nema struje,
bice hleba. Kako? Sto bi rekao Dzefri Ras u filmu Shakespeare in Love :
It’s a mistery!
Ali ipak kad padne noc i oglasi se shizela, za trenutak padne zid ironicnog
narodnog duha koji nas stiti i zabole nas sve rane koje su bombe nacinile na
licu Srbije. Mislim da sam na Avali bila sve zajedno deset puta u zivotu,
ali rusenje Avalskog tornja me je tako zabolelo, kao da su mi zaboli noz u
srce. Po onoj staroj, da covek shvati koliko mu je nesto znacilo tek kada ga
vise nema, Beogradjani pocinju da ocajnicki zale za zgradama pored kojih su
ceo zivot prolazili, gotovo ih ne primecujuci. Njihovo unistavanje je toliko
besmisleno, toliko sumanuto, da podsvesno odbijamo da prihvatimo da ih vise
nema i izbegavamo da prodjemo pored rusevina. Gradjani hodaju Ulicom Kneza
Milosa u tisini i zurno, ne podizuci pogled. Posle pocetne, gotovo detinje,
fascinacije destrukcijom, ljudi vise ne pokazuju nikakvu zelju da sami vide
posledice nocnog bombardovanja. Pre neki dan sedela sam kod
“Sanse” na Tasmajdanu i posmatrala kako setaci pazljivo
izbegavaju da prodju pored terase sa koga se vide ostatci zg
**********
I tako posle gotovo nedelju dana zatisja, fasisticke zlocinacke horde su se
vratile nocas da pod okriljem tame... uups, treba da prestanem da gledam
RTS. Izgleda da su zlocinci veceras resili da primene sve sto su vezbali
poslednjih dana, pa su prvo bacili grafitna vlakna, a onda su opet gadjali
Generalstab i zgradu Saveznog SUPa. Pa dobro dokle, majku mu? Pametnom bi i
jednom bilo mnogo.
Kad struja nestane oko 23.00 u mirnodopsko vreme, prosecna Beogradjanka ode
da spava, bilo sama ili u dvoje. U ratno vreme prioriteti se menjaju i
obuhvataju sledece postupke:
1.pogledati kroz prozor da bi se ustanovilo da li su svi u istom sosu
2. pronaci svetlo u tami
3. iskljuciti telefon -fax-sekretaricu, kupljen pod varljivim utiskom da
zivimo krajem XX veka i ustekati stari, crni, sa brojcanikom i okrnjenom
slusalicom
4. staviti krpe oko zamrzivaca, ako pocne da se otapa i
5.oprati sudove, jer mozda sutra nece biti vode
Nakon sto sam uspela da napipam put do terase, oborivsi pri tom kao domine
sve dvolitarske flase koka-kole napunjene vodom, sto je danas izuzetno
aktuelan element unutrasnje dekoracije beogradskih stanova, puko mi je
pogled na mrkli mrak. Kao zivi primer narodnog dara za improvizaciju, vezala
sam ranije pripremljenu baterijsku lampu za letnji sesir (Marks and Spencer,
26.99 GBP), pa sam se kao dementni rudar bacila u potragu za svime sto radi
na baterije i sibice. Sreca te sam se primila na dekadentnu zapadnjacku
opsesiju za aromaticnim svecama, pa sam omamljena pomesanim mirisima
cherry-vanilla i apple spice, pocela da perem sudove. Da me je neko gledao,
pomislio bi da obavljam neki uvrnuti satanisticki ritual.
No pored neprijatnosti, nestasica struje donela nam je i lepe novine. U
mraku smo poceli da vidimo stvari koje ranije nismo ni primecivali ili smo
poceli da ih gledamo na sasvim drugi nacin. Parkovi su odjednom postali
neprohodne crne dzungle pune nepoznatih zvukova, kroz koje se samo odvazni porobijaju sa baterijskim lampama umesto macetama. Koraci odjekuju po mracnim ulicama vestackim tupim zvukom kao u nadsinhronizovanim filmovima,
pa se prolaznici stalno okrecu da provere da li ih neko prati. Nevidljivo
lisce susti u ulicnim drvoredima gotovo primalnim sapatom, a pitomi gradski
kucici njuskaju vazduh i pocinju da zavijaju na mesec. Jedina svetla su
farovi kola koji se reflektuju o prozore prelamajuci se u spektru boja kao
kaleidoskop. A tek nebo! Bez konkurencije elektricnog osvetljenja, nebo nad
Beogradom se osulo hiljadama zvezda i ljudi su poceli da zastaju i bez daha
posmatraju zaneseni to bogatstvo, koje se do sad krilo od nasih pogleda.
Gledajuci zvezdano nebo sa moje terase, pomislila sa na letnje
Ali najgora je tisina. U Beogradu nikad nije bila tisina, cak ni nocu. Sad
sam po prvi put pocela d shvatam onaj izraz gluvo doba, jer dok izvirujem na
ulicu ne bi li videla neki znak zivota, cini mi se kao da je neko na
televizoru iskljucio ton. Sto je najgore znam da svaki cas ovu zlokobnu
tisinu moze narusiti zaglusujuca detonacija. Posto je grobni mir i
iscekivanje postajalo nesnosno, izvukla sam sa dna fioke stari vokmen,
jedino sto sam nasla da radi na baterije. A onda se javio moralno patriotski
problem izbora muzike, pa sam posle dugog razmisljanja odabrala pesme
bratskog naroda Kube, koji vec decenijama odoleva pritiscima i ucenama
zajednickog nam neprijatelja. I samo sto sam pocela da pevusim prigodnu
pesmu: De mi tierra bella, de mi tierra santa...zacuh kroz ritam sona
eksplozije. Opet isprobavaju neko novo oruzje. Al su nocas navalili...
Prosli put sam u pismu iz zezanja pomenula da se nadam da nece bombardovati Kalenica pijacu, jer hocu da odem da kupim rasad za zardinjeru. Te iste noci dve bombe su pale nedaleko od pijace, pogodivsi privatne kuce u Vardarskoj ulici. Tada sam se zarekla da vise necu praviti nikakve planove za sledeci dan, ali sam to prekrsila danas popodne, dodgovorivsi se sa drugaricom da se prosetamo pored hotela Jugoslavija. I sad mi javljaju da nema vise hotela
Jugoslavija. Gde kafance, tu poljance - sto bi rekla Mira Banjac u Radovanu
III.
Ali kako mi javlja obavestajna baza Novi Beograd, nema vise ni Kineske
ambasade. Ne znam ko ih je tako gadno zajebao, ali ko god da je - svaka mu
cast!
**********
Posto nam se konacno ustalila struja, sela sam nocas ( nedelja, 9.5., 4.30
a.m.) za kompjuter, da vam prekucam i posaljem ovo. Ne mogu nikako da zaspim
jer se sirene nisu oglasile! Prva noc od pocetka rata da nismo imali uzbunu!
Gde su, majku mu, da im se nije nesto desilo?
Smrt fasizmu, sloboda narodu.
Zabrinuta, ali prosvetljena
Tanja
PROSIRITE LISTU U JUGOSLAVIJI I SVETU.
-----------------------------------------------------------------
Kosovo@yurope.com mejling lista
WWW: http://www.yurope.com/kosovo/
-----------------------------------------------------------------

• Previous message: Dusan Miladinovic: "Kosovo: Sa HTV"

---

КО ЈЕ ТАЊА – НЕ ЗНАМ, АКО ЗНАТЕ – ЈАВИТЕ!

Миливој Анђелковић

http://www.amika.rs/

ПОСТСКРИПТУМ: https://www.youtube.com/watch?v=xX_lvzBPR9k

NATO AGRESIJA 1999 - DECU TI NEĆU OPROSTITI

NATO bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije u našim javnim servisima nazvana ,,Milosrdni Anđeo" ( a nazvana od strane agresora ,,Allied Force"), često pod nazivom „NATO agresija trajalo je od 24. marta do 10. juna 1999. godine i deo je kosovskog rata 1996-1999. To je bilo drugo važnije vojno uplitanje NATO-a nakon bombardovanja bosanskih Srba u operacija „Namerna sila 1995. i najveći vojni sukob na prostoru Srbije i Crne Gore od vremena Drugog svetskog rata.

NATO je 24. marta 1999. godine u 20 časova počeo vazdušne napade na vojne ciljeve u SRJ da bi se kasnije udari proširili i na privredne i civilne objekte. U napadima koji su bez prekida trajali 78 dana teško su oštećeni infrastruktura, privredni objekti, škole, zdravstvene ustanove, medijske kuće, spomenici kulture, crkve, manastiri...