недеља, 29. март 2015.

А ДЕЦУ, ДЕЦУ ВАМ НЕЋУ ОПРОСТИТИ...



ЈУГОСЛАВИЈА у будућности - 2009. ГОДИНЕ

          Тешко успостављање мира са многим неспоразумима и још неколико "додатних" дана бомбардовања јужне Србије и Космета показивало је да агресија и рат коју је она изазвала нису ништа решили. Како би то могло да изгледа кроз 10 година, 2009. године, посетиоцима Интернета је представио Срђан:

          "Трупе НАТО-а још увек, од оне давне 1999. године кад смо прихватили "мир", улазе на Косово, како кажу ради обезбеђења мира и безбедног повратка Шиптара, а наше трупе се још увек повлаче са Косова. Нормално, напади још увек трају и стално нам говоре још само један дан, да се усагласе око детаља. 


И они признају да више немају ракета и бомби, кажу да су све употребили, тако да су нас по другој додатној фусноти споразума обавезали да им враћамо неексплодиране ракете и бомбе како би могли опет да их употребе, за узврат смо добили могућност да из оборених авиона и одбачених резервоара вадимо нафту и нашу ПВО муницију...

Нато још увек шаље "мировне снаге" - до сада 12.395.671 војника, тако да имају проблема са смештајем па су почели да исељавају Шиптаре са Косова како би имали додатне капацитете за смештај својих снага. Наша влада је уложила оштар протест због таквог односа према Албанцима а из Македоније нам јављају да више немају места за прихват Шиптара које је НАТО иселио.

Иначе ми овде добро живимо, сирене више и не укључују, кажу да  нема сврхе...  Тата је зазидао прозор јер стално пробијају ваздушни зид па он пада. Обећали су да ће гађати само војне циљеве па ми је много лакше, сад могу и да разумем зашто гађају школе јер је поново уведен предмет "Народна одбрана". Од осталог, струју укључују сваких неколико недеља, па Милица увек кад пусте струју пипне жицу да се увери и осети - шта ће дете, бар да се сећа шта је струја, да једног дана и она може о струји да прича својим потомцима. Са водом је проблем јер су почеле летње врућине, али зато имамо два нова купалишта које је НАТО изградио стотинама својих  бомби: језеро у Липовачкој шуми и друго, на Стражевици... Кад се сетим оне 1999. године, када је беснео рат, сада је много лакше јер је "мир", мада имам проблема да објасним Милици која је разлика између рата и мира"...




ОНО ШТО СЕ НЕ МОЖЕ ОПРОСТИТИ – из романа



БЕОГРАД - ДАН СЕДАМДЕСЕТ ПЕТИ



Мика - Јун 6, 1999 15:43 (195.250.*)

Безумље се, изгледа, приводи крају. Ракете још

експлодирају по Косову и понегде по Јужној Србији.

Београд, Ниш и друге градове надлећу мала јата

беспилотних летилица (ноћас их је било 4-5 над

Сењаком и још понека ту и тамо). Снимају, ваљда,

оно што су до сада разрушили, да им остане за

успомену.



У Београду се више и не дају узбуне, а ПВО

само изузетно отвара ватру. НАТО авиони су до јуче

повремено пробијали звучни зид, и то усред дана и

координирано, по неколико у истом тренутку, да се

звук рашири што даље - као пијанац који не може да

верује да је ноћ његовог лудила прошла, па празне

флаше лупа о зид да поново привуче пажњу...



Војни договори су почели на српско-македонској

граници, у Блацу, у кафани са вишеструко

симболичним именом: Европа 93.

.

Настављени су на кумановском спортском аеродрому - под шатором.

То је, изгледа, и пут који смо и ми и Европа у

међувремену прошли - од Европе у бившем значењу

те речи до пољског шатора...



Ако буде среће и обостране памети (мудрост је,

нажалост, наивно очекивати), временом ће многе

ране зацелити и остати као опомена (вероватно

узалудна) онима после нас. Остаће и новостворено

или старо, сада само потврђено и бомбама дубоко

утиснуто, неповерење у Запад и његове вредности

које су се показале тако танушне, бешчашћу и

манипулацијама склоне...



Али оно што се једноставно не може опростити и

што треба памтити то су побијена деца (... а децу, децу

вам нећу опростити...- Бора Ђорђевић у једној од

својих пророчких песама), затим срушени мостови

(око 45, у вредности од преко 2 милијарде долара и

најмање три године рада), као и тешка загађена

земље, воде и ваздуха...



... А ДЕЦУ, ДЕЦУ ВАМ НЕЋУ ОПРОСТИТИ:



- Бојана Тошовић, Мердаре код Куршумлије, 11

месеци, убијена у наручју оца,

- Далибор Тасић, Врање, 17 година, убијен једним од

40 пројектила који су 22. 4 испаљени на то, за Запад тако

опасно Врање,

- Милица Ракић, Батајница, 3 године, убијена 17. 4

увече у купатилу своје куће, на ноши...

- Егон (3 године), Фисник (6), Осман (13), Бурим

(14) и Вајдет (15) Коџа из Догановица код Урошевца

када су, чувајуци овце, нашли касетну бомбу ( иначе

забрањену) па још и са накнадним дејством....

- Оливера Максимовић (10 година) и Јулијана Брудар

(12) из Приштине које су родитељи послали у Мурино, Црна

Гора да их спасу од бомби. Убијене 1. маја док су се

играле поред киоска, близу моста на Лиму...

- Иван Иванчић, 7 година, изгнаник из хрватске

демократске, лијепе њихове, убијен у избегличком

кампу у Ђаковици,

- двоје деце породице Павловић са Новог Београда

које су родитељи из бомбардованог града сместили у

Раљу - убијени у својој викендици,

- Сања Миленковић,16 година, ученица Математичке

гимназије у Београду, дошла у Варварин да се ту при-

према за Олимпијаду математичара и убијена на мосту у

недељу, 30. маја, на пијачни дан, у 12,30 часова...

- Азра Лукић (6 година), Владимир и Миљана Милић из

Сурдулице и још деветоро деце из истог града,

- Петнаесторо деце у ракетираном аутобусу из Ниша за

Приштину,

- Непознат број албанске деце побијене у ракетираној

избегличкој колони,

- Деца у возу ракетираном на мосту у Грделичкој

клисури...



Достојевски има једну познату и често цитирану

реченицу о дечјој сузи - НАТО је строго водио рачуна да

ова и многа друга деца не стигну ни да заплачу...



ВИРТУЕЛНЕ ЛИЧНОСТИ КАО КЊИжЕВНИ ЛИКОВИ

          Остали, изабрани текстови са Интернета, у коректним изводима сагласно концепцији романа, објављени су у књизи која је из више разлога добила име "Савршен злочин" и први је Интернет роман код нас. То подразумева да је настала на Интернету, да се на њему углавном и "догађа" и да садржи многе елементе интерактивног учешћа читалаца и њиховог "вива воx" - живог "гласа" постојећих личности које су уједно и већина ликова овог романа

          Наиме, док се рат  приводио крају, увидео сам да су моји и туђи текстови, заједно са реакцијама, одговорима и полемикама које су изазивали, једна тешко дељива целина. Учешће читалаца давало им је специфичну драматику и ритам, повремено емотиван или полемички тон. Заједно, стварали су неку врсту "циклуса текстова", тематски и емотивно повезаних, у којима се су, поред документарне вредности,  назирале још најмање две пратеће приче које су се до краја могле само романескно исказати.

Агресија и зло које нам се догодило током 1999. године, са свим значењима краја века и симболима педесет година мира и развоја Европе које та година носи, било је - са гледишта  цивилизацијског нивоа на коме се свет налази - немогућ догађај. Због тога се није ни могло сагледати само интелектуално, већ пре као метафора вишег реда, која тада много што-шта објашњава. Документарни слој се морао "претопити" у романескни тако да постојеће и нове личности, уз сачувану документарност, постану и ликови романа, једне нове стварности која је, када се то аутору посрећи, "истинитија  и стварнија од саме реалности".

Једна од тих пратећих, романескних прича се темељи на еколошком уништавању читавог региона током агресије 
 
и на слутњама Дана Седмог, са више могућности његовог тумачења. Друга је призивала најважнију тему светски познатог романа "Мајстор и Маргарита" Михаила Булгакова - однос светлости и таме и проблематизовала питање "спокоја" - награде која је у ствари казна.

          Користећи могућности Интернета и желећи да чујем и мишљења других о таквом "спокоју", покренуо сам ту тему на више дискусионих форума посвећеним књижевности и филозофији. Одзив је био занимљив, учесници инспирисани за дискусију, посебно личности која су се раније ретко јављале. Једна од њих се на Интернету потписивала као Азазело, што је, као и Маргарита, уједно и име личности поменутог романа Булгакова. Била је то случајност - или надмоћ самог догађања -  која се није могла запоставити. Та дискусија, у кратким, коректним изводима сагласно концепцији целе књиге, ушла је у роман који се тада већ преламао и, надам се успешно, повезала документарни део о одјецима агресије са пратећим романескним причама и поентом романа.

         


ПОЛИФОНИЈА ГЛАСОВА, ПРОСТОРА И ПАНТЕОНСКЕ ЕЛЕКТРОНИКЕ


У "Белешци о аутору и књизи" нагласио сам да виртуелне станице и дискусије на њима сматрам јавним форумима на којима је свакоме дозвољено како учешће, тако и коректно коришћење материјала са њих. Посебно сам се захвалио свима који се "пронађу" или "препознају" у овом роману. Као аутор водио сам рачуна о њима, не само као о ликовима из романа већ да и у њему буду представљени као достојни саговорници, какви су били током дискусија у тешким данима за све нас и изразио наду да ће они исто тако водити рачуна о аутору.


          Када је роман представљен на Сајму књига у Београду и прве информације о њему стигле на Интернет, почеле су да пристижу и прве реакције:

Пастир Костја - Окт 21, 1999 00:07 (209.148.*)


И ја се надам да ће ликови из романа водити рачуна о свом аутору. Имаш среће па смо наши људи и немамо толико лудачке законе, ако имамо икакве о Интернету.


Кладим се да би у Америци, да си нешто цитирао са њиховог сајта, могао бити и тужен (у случају да си њихов грађанин), а издавач би морао да плати одштету компанији чији је "сајт" (то сигурно) и онима које си цитирао (ово би већ било сложеније).


На примјер, ако снимаш документарни филм то не значи да тек тако можеш да излетиш на улицу с укљученом камером, јер ко год се нађе у кадру може да ти после тражи паре уколико се ниси обезбједио папиром на коме је потписао да је сагласан ... Не дај боже да неки пијанац у позадини зазвиждуће "Stranger in the Night", одмах мораш да тражиш дозволу да мелодија остане у филму, а то може дебело да кошта. Наравно, њихове државне станице немају тај проблем...


Драго ми је да се неко коначно сјетио да искористи "Serbian Kafe" у роману, јер ове дискусије и ликови то заслужују. Веома ме интересује како си структуирао причу, мислим да форуми  "дискусија" по самој својој форми нуде фантастичне могућности. На неки начин, то је постмодерно по себи. Желим ти срећу, набавићу књигу.


Оно што мене овдје опија јесте какофонија, гужва, жамор, "бабе и жабе"... Абнормалан број ликова са абнормалним бројем псеудонима, који зује између стубова носача, очаравајућа промаја једног народа у кризи. Не мислим да то треба да личи на битничке текстове потопљене у трип, али чак понешто и од тога...

Анастасиа - Окт 24, 1999 18:21 (194.226.*)

Ово је барем почетак. "Побегли" смо у простор Мреже од штампе, критике, издавача... Где смо сада? Мислим да је то одлична појава, било би добро да се роман што брже појави на неком сајту, да размислим о томе шта недостаје да напишем и свој роман, "Московске белешке", рецимо. Још увек имам невиђену количину логова које сам сачувала из тог периода. Поздрављам Таличног, најзад је стигао у књигу... Поздрав из Москве.



КОЛИКО ЈЕ ЧЛАНОВА ТВОЈЕ ПОРОДИЦЕ ПОГИНУЛО ДАНАС



          Када су први примерци романа послати преко "баре" и роман постављен на Интернету, у оквиру сајта "Филипа Вишњића" и виртуелне "knjizare.com", нестрпљиво сам ишчекивао реакције личности - ликова из романа. То је у много чему било ново јер сам непознате личности из једне виртуелне стварности - Интернета пребацио у другу, још виртуелнију - у књижевно дело. Питао сам се како ће они водити рачуна о аутору када се нађу или препознају као књижевни јунаци...

          А онда су почели да пристижу први одзиви:


Иван Б.: Окт. 30, 1999 7:07 ПМ - Атт.нет

Хвала на књизи, чудесно је када се отвори мирише на наш језик.      

У "Савршеном злочину" је изгледа главна личност Интернет састављен од много гласова - полифонија призора, простора и пантеонске електронике - ако бих нешто тако уопште могао да кажем.

Историја се састоји од фрагмената као што је рекао Бењамин и фурора прошлости. Код тебе и једно и друго постоји, али и нешто треће: гледиште ракете, њен нишански механизам, њена  посвећеност циљу. Не оном само који јој је "укљукан" са карте него циљу у нама, дубоко у самом средишту, између типског и архетипског.

Било је врло узбудљиво читати ове пасаже. Први српски роман о Интернету - ето тако започиње историја.

Снеки - Нов 9, 1999 10:04 (209.215.*)

Књигу сам добила јуче и увече је прочитала својим најближим не рекавши им о мом учешћу у роману, јер већина њих и не зна да ја водим 'double life' - виртуелна Снеки, Иви, Косовски Божур... и стварна ја.

Сви су једногласно реаговали: Ко ће сада да те слуша да читаш о нечему што је тако пасе... све већ знамо... шта је могао ново да каже и запише... Међутим..., међутим, преварили су се.

Како су се приче ређале, тако их је лик 'Снеки' одмах раздражио: 'Шта хоће та мала'?... не схватајући да им та Снеки чита, док није дошло до 'white noise'. Онда су сви узвикнули: Ово је нека твоја истомишљеница - док нису схватили - остаде ти у аналима постмодернистичке српске књижевности...

Књига је заиста колаж малих есеја које приповедач усмерава ка тражењу смисла у бесмислу... Нема реминисценције прошлости и садашњости... Нема невиност - кривица, истина - лаж... више су то 'новинарске'и 'људске' чињенице и реаговања, а да се притом приповедач не понаша као 'равнодушна' камера која прати догађај и јунаке... Путујеш читајући и скоро да си успео да дочараш тај недостижни 'аудио-визуелни' доживљај коме теже сви писци.

Свиђа ми се што приче иду логичним редом, понекад су анализа, понека је надреалистичка... Мислим да је овај мали експеримент успео.

Зорге - Нов 22, 1999 20:45 (209.253.*)

Јутрос сам роман "скинуо" и штампао. Е сад, мој први утисак је да су 'цитати' са Интернета јако исфилтрирани. Можда је то и намерно, због тока романа? 

Један од јунака - Нов 24, 1999 01:24 (203.109.*)

          Као и већина ствари које си овде написао, књига је доста добра.

Кремба - Нов 24, 1999 9:02 ПМ

Ево данас прочитах "Савршен злочин" на миру... С обзиром да нисам неки критичар, једино што могу да кажем је да ми се свиђа, иако ме враћа у период који бих радије да заборавим... Такође, осећам као да сам и ја део ње, не због она два цитата, већ што сам доста од тих текстова, дискусија и порука и сам прочитао... Било не поновило се...

Р - Нов 24, 1999 11:39 (149.99.*)

Нисам могла да "скинем" роман па га прочитах овако online, у једном даху. Добро си ово урадио.

Мислила сам да ми се неће свидети, не знам ни сама зашто, али испоставило се да је то била само још једна предрасуда. Добро си "укомпоновао" причу и разговоре са овог форума, све се допуњује, иде логичним следом... Све то сам доживела јако емотивно, вратила сам се у то време, осетила сав онај ужас...

Само ми је жао што нисам сачувала поруке које сам размењивала са неким Французима, Америма, Енглезима и Албанцима. Верујем да би то био добар додатак књизи... Био је ту неки Амер који ми је рекао: "Вечерас ћу седети испред ТВ-а, уз кокице и уз слике убијених Срба. By the way, колико је чланова твоје породице погинуло данас?" Са друге стране била је ту и једна девојка из Лондона којој сам писала како се мој брат затекао поред касарне у тренутку кад је почело њено бомбардовање и како се сакрио под клупу док је ранац који је, трчећи, бацио са рамена остао само безвредна крпица, уништена гелерима... А после два дана сам примила десетине "меилова" у којима су ме деца из неке енглеске школе питала како је сада мој брат. Наиме, девојка је моју поруку проследила својим пријатељима - професорима који су деци читали то уз коментар да, ето, не страдају само зграде већ и деца њихових година то проживљавају... Па онда неки дивни Французи... Стварно штета, мислила сам да ћу, избрисавши све то, успети да заборавим...

Појз - Нов 24, 1999 11:53 (209.148.*)

И ја сам мислила да му 'тајминг' није добар, јер је прошло пуно времена и све је већ речено. Међутим, добро је што цела прича има неку 'филозофску' нит о животу, па није обојена толико политиком и не иде у патетику и патос...

Р - Нов 24, 1999 12:31 (209.148.*)

Да, најважније (и најбоље) је управо то што је избегао патетику коју сам ја очекивала, мислим тешко је писати о стварима које те јако боле и избећи патетисање; но, заиста је успео. Мислим да су дискусије са овог форума доста помогле томе, одвраћале су га од онога што је заиста осећао... Као спуштање на земљу, гледање на све то из једног другог и другачијег угла.

Yoyonoff - Нов 26, 1999 05:35 (195.212.*)

Управо сам прочитао роман, па сам мислио да поставим своја питања, те напоменем неке замерке. Оно што ми највише смета је што се у роману на више места користи "чему онда 20. векова културе и цивилизације". Култура постоји само 20. векова? И цивилизација? 

А завршетак... хм...  Али, "шта је писац хтео да каже"? Нисмо сами у тами, има још оваквих ? Или је ту опет нека друга филозофија коју не разумем...?

Иначе ми се сама књига као идеја допала, па чак и као тема. С обзиром колико је будалаштина написано на тему разних ратова који су се одвијали задњих десет година, ова је сасвим на месту. 

Венди - Нов 26, 1999 10:22 (208.220.*)

Савршена - идеја! Ко се сетио, свака му част! Хвала на тако лепој књизи... - нашој књизи...

            Марина - Дец 5, 1999 19:55 (147.226.*) 

          Прочитала сам "Савршен Злочин", одштампала га са екрана и укоричила... Задовољство ми је било.

          Волим да документацију сачувам и у неки облик сажмем, а једини је начин, који ја признајем, кроз овакве напоре да се она изрази на један универзалнији начин, који превазилази документарно у буквалном смислу...   

          Јутро После - Дец 9, 1999 04:57 (203.109.*)

          Интернет је добра идеја и заиста пружа безброј могућности, једна од њих је ова. Најискреније честитке аутору за улазак романа међу двадесет најбољих за НИН-ову награду.     
                                                        

          ИЗ ПРИКАЗА РОМАНА:

          "... М. Анђелковић својим романом гради параболичну слику у којој се преплићу ликови са улице и из склоништа са личностима које се оглашавају преко светске Интернет-мреже. Овај вешто слагани мозаик живих боја, каткад изоштрених до безобразлука, јесте модерна фреска новог времена које, како се чини, само себе почиње да прождире. Антиципирајући широк дијапазон истовремених збивања и реакција на њих, писац настоји да сагледа оно што је трајна, трансцедентна нит узрока и последица.

          Заговорник модерне демократије и модерног сензибилитета, М. Анђелковић проговара као стваралац и интелектуалац који губи поверење у цивилизацију са оваквим методама, која нас изневерава као Медеја своју децу. Али, истовремено се пита има ли и наше кривице у том одбацивању... Нивои запитаности су у распону од поправке кућних инсталација после бомбардовања до бодријаровске расправе о суштини зла у постмодерном свету као резултату "вишка смисла"...

          Парадигматичан је завршетак романа. Маргарита (која се јавља преко Интернета) парафразира уводни мото романа "Мајстор и Маргарита" својом реченицом: "Ја сам део оне силе што вечито жели добро, а вечито ствара сумњу". Писац на то даје "одговор" у завршном поглављу "Дан Седми" - о новооткривеној близнакињи Земље, планети на којој постоје сви услови за развој живота..."

                                      Мирјана Ускоковић - Митровић

ОВДЕ ЈЕ АДРЕСА ПРВОГ ИНТЕРНЕТ-РОМАНА „САВРШЕН ЗЛОЧИН“ у  pdf формату НА САЈТУ АУТОРА




Миливој Анђелковић

Нема коментара:

Постави коментар