ЕВРОПА ПОД ЧИЗМОМ НОВИХ ВАРВАРА

ВЕЛИКА ПОДВАЛА ПАТУЉАКА

           Током агресије, у Београду су свакодневно држане трибине и скупови на којима су уметници и интелектуалци исказивали свој став о агресији. Нажалост, мали број тих излагања је пренет на Интернет.  Уз декларацију  Скупштине Удружења књижевника Србије о злочинима које је НАТО починио у нашој земљи под насловом "Оптужујемо!" на српском и енглеском језику, пренето је и уводно излагање председника САНУ Дејана Медаковића са међународног скупа "Европа на раскршћу: нови зидови или уједињена Европа":

          "...Одскора, од 24. марта ове године, она Европа у којој до краја још није искорењена част и достојанство суочена је са даном када је овај најновији поредак открио своје праве намере и отпочео свој безобзирни поход ка освајању глобалне, светске власти. Тај дан доживели смо као крај једне историјске епохе, са свим последицама које се већ данас откривају. Потврдиће се, по ко зна који пут у историји, каква се опасност крије када се грубом силом поремете међународни односи, а одбаце она дуго грађена начела правде која свет штите од свих облика могућег варварства, а државе спасава да се не претворе у шпиље разбојничке..."

          "Имамо злу срећу да живимо на рубу једне патолошке цивилизације и у овом часу смо њена жртва", речи су професора Михаила Марковића које су се могле прочитати и на Интернету. "Та цивилизација је патолошка јер носи у себи фатални спој три судбоносна недостатка. Један је систематско поништавање разлике између истине и лажи. Други је неспособност разликовања добра и зла. Трећи је конфузија снаге и насиља.

          У својој младости та цивилизација је прокрчила пут до многих истина драгоцених за човечанство. Оне и данас живе у тишини библиотека, школским учионицама и лабораторијама. Цео један свет технике и данас почива на њима. Али зато се свет политике и јавног живота заснива на масовној производњи лажи."

Један од запаженихтекстова био је критички став дугогодишњег издавача и културног радника, Јагоша Ђуретића: "...Нисам некритички веровао да неједнака моћ појединаца и држава дозвољава да политички систем Запада функционише у складу са чистом идејом демократије, као што нисам очекивао стални развој моралности и демократских односа. Међутим, поверовао сам да демократски Запад чврсто стоји на цивилизацијским тековинама као на свом генском фундаменту. Данас, када је тај "демократски Запад" поништио сопствене и међународне законе и све моралне норме, осећам се разочараним, превареним, изданим, интелектуално пораженим.

          Хтео бих поново да учим, али не знам одакле да почнем, хтео бих да поново кренем напред али како кад хоризонта више нема, хтео бих да поново сањам али се у страху, као и сви моји суграђани, трзам сваког сата, минута. Жалим цео наш народ, српски, албански, мађарски и све друге који покушавају да живе на овом несрећном простору, али исто тако жалим и нашу Европу и цео "демократски Запад" који, господарећи сунчевим системом, поново хода четвороношке. Демократски Запад из мојих снова не бомбардује само градове убијајући невине већ у исти мах истрајно, са себи својственом систематичношћу, бомбардује и уништава и властите темеље, своју цивилизацијску вертикалу и свој актуелни идентитет...

Ово је по много чему негативан ' велики рат' : по срамној несразмери моћи његових актера, по бездушности рушења и коришћења најмодерније технологије, по великој лажи, превари и фалсификатима пропагандне реторике и медијске пратње, по великој подвали политичких патуљака историјском свету, његовим тековинама и принципима. Најзад, то је рат великог рушења историје са доминирајућим обележјима људске драме и трагедије обеју народа - Срба и Албанаца од које његови актери желе да оперу руке.."

О стању у светској интелигенцији писао је Милош Немањић, истичући примере великих уметника попут  Пинтера, Михалкова, Хандкеа, Бесона и других који немају никаквих моралних дилема у осуди агресије. "Ми немамо  право да да очекујемо да сви из те велике заједнице стваралаца имају идентично мишљење о кризи кроз коју Југославија већ дуго пролази, али изнад свих идејних лојалитета, привржености идејним струјама и припадности појединим културним круговима, као неопозиви морални императив, стоји потреба непристања на агресију као метода разрешења кризе и на лаж као оправдање тог метода".

                   "КАД СЕ ТИ, КЛИНТОНЕ, МОЛИШ БОГУ..."

          О демонстрацијама у Пекингу после бомбардовања кинеске амбасаде у Београду посетиоци Интернета су могли да нађу извештаје из дана у дан:

          Стеван - Нед, 9 Мај 1999 01:15:06 + 08,00

          Америчка амбасада у Пекингу је 50 метара од наше куће, сада је поноћ, а Кинези се од јутрос скупљају и долазе, долазе, долазе... Цео оближњи булевар је закрчен аутобусима, само навиру.... Носе слике Клинтона са кукастим крстом и Хитлеровим брчићима, певају разне погрдне и претеће песмице. Пре пола сата су почели да руше ограду испред амбасаде, бацају камење, већ су разбили канделабре на улазу у амбасаду и не пада им на памет да престану...

          Цела четврт је блокирана, не можемо да изађемо из насеља, не знам шта ће бити до јутра. Кинески радио је јавио да се све оближње провинције спремају у поход на САД територију и да ће до понедељка на простору око амбасаде бити милион људи!!!

          Овој земљи треба времена да се разбуди, али када се то догоди онда је то страшно и траје, траје.... Чујем масу како урла и скандира, као на две Маракане заједно. Непрегледна река у главној улици Јиан Гуо Мен носи транспаренте "Доле САД", "Око за око", "Мала Југославија великог срца", "Кад се ти, Клинтоне, молиш Богу, да ли ти Бог каже да је убијати људе ОК?", узвикују "Нан Слав Фу" што на кинеском значи "Југославија", носе америчку заставу са црно-белим пругама и лобањом на месту где су звездице и још стотине транспарената које не умем да прочитам...

          Стеван - Пон, 10 Мај 1999 12:37:19 + 08,00

          Вече и ноћ су протекли са рекама грађана које долазе и опкољавају амбасаде, сада и Енглеске и Албаније, чему се нисмо надали. Ноћас су почели да гађају америчку амбасаду предметима, флашама, камењем, кесама са бојом. На згради су скоро сви прозори поразбијани, а зидови прекривени црвеним флекама што изгледа језиво - као да се крв слива. Сви амерички аутомобили су демолирани и испретурани, остала је само гомила гвожђа.

          У Енглеској амбасади је заробљено особље, тресу се од страха али и даље испаљују пропагандне пароле. Једна жена која ради у школи преко телефона ми каже: "Кинези су овако агресивни зато што су исфрустрирани и љути на своју владу" (?!). Немам коментара! Другог Енглеза, који такође ради у школи, срели смо у дворишту, бледог од страха, али је успео да нам каже: "Јасно је целом свету да је Милошевић бацио бомбу на кинеску амбасаду!" (?!). Немам коментара, заиста.

          Клинтон се јуче извинио кинеској држави, весело, у мајици, на аеродрому у Оклахоми, да покаже да је то онако, успут... После се CNN пита: "Ето, извинили смо се, шта још хоће ти Кинези?" Оно што они не разумеју је да ће им то Кинези враћати, враћати, враћати, нико не зна докле...

ЕВРОПА ПОД ЧИЗМОМ НОВИХ ВАРВАРА 

          Текст под насловом "Београд - Дан Шездесет девети" један је од оних који су тих дана највише читани и коментарисани на Интернету. Овде га преносимо у целини:

          Мика - Мај 31, 1999 15:22 (195.250.*)

          Када су, пре више од годину дана, терористи заробили званице на пријему у јапанској амбасади у Чилеу, антитерористичке јединице су пуних шест месеци држале амбасаду под опсадом док нису створиле прилику да, са најмање жртава, ослободе таоце.

          У безброј америчких ТВ серија, филмова и романа лакшег жанра постоји сцена која је већ опште место: злочинац зграби таоца и прислони му пиштољ на тело. Представник оне друге, добре и праведне, демократске, америчко-западноевропске стране, спушта оружје поред себе и тражи друге начине да ослободи таоца или нови тренутак и место да оружје употреби.

          То је слика у којој се огледа 20. векова културе и цивилизације: полицајац је уредан, лепо и помодно обучен, згодан и помало секси, има понеку ситнију људску ману, неку велику личну муку или наглашенију хедонистичку црту, породицу или озбиљну везу, зна да су постојали Шекспир, Гете, Марк Твен и Токвил и да су понешто оставили у драгоцено наслеђе. А то њихово наслеђе се огледа у гесту спуштања оружја када могу да страдају немоћни, невини или случајно присутни. Он неће да угрози туђе животе, па ни да им нанесе патњу и бол, неће да убије ни злочинца ако на то не буде приморан у самоодбрани или одбрани других.

          То смо сви видели десетинама пута - и нисмо ништа видели.

          То што мислимо да смо видели само је наш сан, нестварна маштарија, скупо плаћена нашим уверењем да таква, нормална, етички утемељена бића после 20. векова цивилизације преовлађују у официјелним институцијама и службама демократског Запада.

          Оно што се догодило 30. маја у Србији прави је крај таквих филмова- ТВ серија - романа. Сцене из живота:

          - Недеља, подне је тек прошло, пијачни дан у градићу Варварину. Преко моста на Великој Морави прелазе два аутомобила, около су сељаци и недељни шетачи, пецароши, деца... Зачуо се хук авиона који мељу небо и два пројектила прецизно разарају мост и све око њега. Тресак, ужас, смрт, крв, прашина, дим; преживели извлаче рањене и траже мртве - а тада долећу још два пројектила да доврше преживеле и побију спасиоце...

          Сања Миленковић, 16 година, ученица Математичке гимназије у Београду, дошла је пре неколико дана из бомбардованог главног града да се ту припрема за Олимпијаду математичара и - затекла се на мосту... Миливоје Глишић, варварински свештеник, после првог удара појурио је да помогне у спасавању преживелих; гелер новог пројектила, као у лошем хорору, одрубио му је главу...

          До сада је пронађено 11 лешева, око 40 је рањених, а нека тела је однела Велика Морава...

          - Истог дана, Косовом журе два путничка аутомобила пуна новинара. Нигде војске, полиције, касарни, тенкова, положаја.... Ипак, долећу два пројектила и убијају возача, рањавају Данијела Шифера, новинарку "Тајмса" Прентис и три новинара португалске ТВ екипе. Италијански извештаци имају среће, остају неповређени  и снимају авионе. Фотосе објављује лист Коријере де ла сера када је НАТО покушао са манипулацијом да су то били српски авиони....

          - Ноћ, на почетку новог дана, Сурдулица. Санаторијум за плућне болести, сада пун избеглица из Крајине, Босне и са Косова и Дом стараца. Звук авиона у ноћи, налет и пројектили погађају обе установе. До сада је пронађено 20 мртвих, 38 је тешко а око 50 лакше рањених...

          - Пред јутро, у 4. сата, Београд, Звездара, Улица Милана Ракића. Три пројектила прецизно погађају празне зграде између пусте касарне у Волгиној улици и основне школе Марија Бурсаћ, окружене стамбеним зградама и солитерима. Четворо рањених, рушевине, срча до чланака, просторије школе разваљене и почишћене суровом метлом ваздушног удара. Облак дима, прашине и нагоретина прекрио је Звездару, Карабурму и Вишњичку Бању док га ветрови старог, доброг Дунава нису разнели....

          Француски, италијански и амерички пилоти су полетели из Италије, енглески, немачки и опет амерички из Немачке, амерички и из Турске, Мађарске и одасвуд...

          Стара, културна Европа гоњена је чизмом нових варвара, скупа лагодност живота и бизнис-просперитет морају још једном да се плате, али сада бешчашћем, насиљем, туђим смртима и општом покорношћу Великом Босу. У новој, НАТО историји место Расина и Молијера, Томаса Мана и Хегела, Бајрона и Дантеа заузеће политичари - вође кланова који успеју да извуку највећи бакшиш од Великог Газде и да се истакну у диловању безумља, зла и смрти...

          А они филмови - серије - романи о добром полицајцу, чији смо крај сањали отворених очију, завршавају се овако:

          Скривени полицајац рафално пуца у таоца јер му смета у обрачуну и када се он коначно сроза као крпена лутка, он пуца и у злочинца. Злочинац такодје пуца, али полицајац је скривен и он у бесу, већ погођен, остварује своју претњу и пуца у таоца.

          На сцени остаје полицајац који драмски лагано излази из заклона, проверава да ли је злочинац убедљиво мртав, да таоц није случајно преживео, па када се увери да су сви око њега мртви и да је његова правда ефикасно победила, он скида своје стелт-одело и непробојни прсник, одлаже ракетни бацач и мобилни телефон-радио-ТВ који непрекидно емитује сетну музику из његовог далеког завичаја и уморно одлази у своју климатизовану и компјутеризовану пећину у којој су сви уређаји прилагођени за шапе новог човека....

Миливој Анђелковић

http://www.amika.rs/